Drustvo za negovanje tradicija oslobodilackih ratova srbije do 1918. godine

Рат Аустро – Угарске и Србије 1914.

Своју освајачку стратегију у продору на Исток, Аустро-Угарска је покушала да оствари преко Србије у сараднји са династијом Обреновић, користећи се снажним економским везама. Као се српска дипломатија, доласком Карађорђевића, орјентисала на Русију и Француску, Беч тражи повод за насилно обезбеђење пута преко Србије. Најпогоднија прилика пружила му се после Сарајевског атентатана престолонаследника Фердинанда, који је убијен са својом супругом, револверским хицима младобосанца Гаврила Принципа, на Видовдан 1914. године. Напад на Србију је почео 12. августа с двоструко јачим снагама: 500 000 војника и 1200 топова , према српских 250 000 војника и 500 топова, уз црногорских 35 000 војника и 165 топова.

Огорчене борбе, уз страдање народа (Цер, Текериш, Мачва) трају до 25. августа. Огромни губици на обе стране: Аустрија – 23 000 мртвих и рањених и 4 000 заробљеника; Срби – 16 344 војника и официра, не рачунајући на хиљаде побијеног становништва и спаљених села.

Одушевљени српском победом на Церу, која је и прва савезничка победа у овом рату, Савезници траже да српска војска пренесе офанзиву на аустро-угарску територију. Невољно прухватајући овај захтев, због исцрпљености ратника, 2. армија креће преко Саве, 6. септембра (Легет – Ср. Митровица) али, због незавршеног понтонског моста, услед неоправдане панике, пребачене трупе су доживеле трагичан биланс: 6.242 утопљеника и заробљених војника и 64 официра. Аустроугари су имали 2.000 жртава.

Нова, друга офанзива Поћорека почиње, истовремено, поново продором преко Дрине. Настају још огорченије борбе на Мачковом камену, гучеву и другим местима са десетинама хиљада погинулих и рањених са обе стране. Агресор је заустављен, алиније одбачен ван Србије. Почиње «рововска борба».

Трећа офанзива аустроугарске војске, 22. октобра и 6. новембра, приморала је српску војску на повлачење. Тада из тактичких разлога, на захтев генерала Мишића се и напушта Београд. Нов талас избеглица из Мачвепреплављује Србију. До повлачења српских армија 28.11. непријатељ је у овој офанзиви изгубио 130.000 људи. Ипак Беч френетично слави победу, јер је своје ратне заставе истакао на двор краља Петра «опанчара» у Европи су одјекивала посмртна звона победницима са Цера. Србија умире!

Но, чудо се поново догодило. Није требало више од три дана да се изнурени и гладни ратници одморе, нахране и прикрпе подеране униформе. У међувремену је стигла толико очекивана топовска миниција из Француске и могло се кренути у коначан обрачун с агресором. И баш на дан агресорског славлја, поводом освајања Београда, 03. децембра, кренула је силовита офанзива Мишићеве Прве армије у садејству са осталим армијама. Непријатељ је био шокиран. Нове, крваве борбе, али сада у наступу српске и паничном повлачењу аустроугарске војске. За 12 дана непријатељ је коначно протеран са српске територије. У овој, Колубарској бици Поћорекова армија је оставила у Србији 43.323 мртва, рањена или заробљена војника и официра.

Укупни губици у борбама 1914. године на износе: Аустро – Угарска 273.804 (од тога 7.502 официра); Србија 163.357 (2.110 официра).

Србија је постала пример храбрости у свим Савезничким земљама (политичари, војсковође, писци, уметници).

Трагедија Србије 1915. године

Победничко славље Србије крајем 1914. године помрачио је нови непријатељ који је почео да пустоши земљу својом невидљивом силом. То је био пегави тифус који је до половине 1915. године однео 30.000 војника без зрна барута и око 200.000 становника, не рачунајући аустроугарске заробљенике који су и донели тифус.

Србију, која је скоро била без лекара, у овом судбоносном тренутку спасиле су медицинске мисије из многих земаља Европе и других крајева света. У Србији се нашло преко 100 страних лекара са преко 500 другог медицинског особља. Многи од њих ће и сами, погођени тифусом, оставити своје животе у Србији.

Нова агресија на Србију 1915. године

У жељи да освете пораз из 1914. године германске снаге се уједињују (Аустро-Угарска и Немачка) са Бугарском, на челу са чувеним немачким фелдмаршалом Макензеном. На северној граници Србије, почетком октобра, сконцентрисано је 500.000 војника и 1.656 топова, док је на бугарској граници такође чекало на упад у Србију 500.000 Бугара.

Напад је почео 05. октобра, бесомучним бомбардовањем Београдаса 1.000 топова (само првог дана на град је пало 30.000 граната). Очајничка одбрана војске и народа није могла да одоли вишеструко јачем непријатељу, који је продро у град. Почело је повлачење, уз борбу за сваку стопу земље, у узалудном очекивању савезничке помоћи. Кад су Бугари продрли са истока, трагедија је била очигледна. Но, отпор је настављен и даље с циљем да се спречи опкољавање и пресецање одступања на југ ( у овом продору непријатењи су изгубили 92.000 војника, од чега 25.000 Бугара).

Повлачење на Косово је крај борбеног отпора српске војске. Између капитулације и повлачења преко Црне Горе и Албаније, прихваћена је ова друга варијанта – голготски пут војске и народа, који ће ући у историју ратовања као дотад невиђено страдање стотина хиљада људи. Сада је страдалнике водила нада на сусрет са Савезницима на Јадранској обали.

На леденим стазама Албаније

Хаварија, коју је доживео српски народ, почев од Краља до детета у наручју мајке, у повлачењу кроз ледене кланце Црне Горе и Албаније, изложен глади, смрзавању, пљачкама и убијању од стране албанских банди, и поред Есад-пашине заштите, историја није забележила.

На овом путу смрти страдало је око 70.000 војника и око 200.000 цивила.

Спасавање са албанске обале

Колебање савезника око пребацивања српске војске и народа са албанске обале, прекинуо је ултиматум руског цара Николаја 2 претњом да ће закључити са Немачком сепаратни мир ако се не предузму кораци за спасавање Срба на Јадрану. Први бродови су упућени у Африку, али је на захтев српске Владе, одређен ближи прихват – Крф. Тако су савезничке лађе од краја јануара до краја марта пребациле 152.000 српских војника, један број заробљеника које је српска војска водила са собом кроз Албанију, и неколико десетина хиљада цивилног становништва. (Треба напоменути да су српске трупе које су биле у Македонији, успеле да се повуку директно у Солун).

Крајње изнурени изгнаници, војска и народ, и на Крфу су били изложени болестима и умирању, читавих месец дана. Нарочито је велики број умрлих био на острву Видо, које је због тога и названо «Острво смрти». Како сви мртви нису могли да буду сахрањени у каменитом тлу острва, пребацивани су лађама на пучину у «Плаву гробницу», а припадници војних јединица у гробљима поред логора (било је 27 оваквих гробаља на Крфу).

Укупно је, према неким војним подацима, умрло 7.500 војника, мада се ове цифре крећу и до 10.000.

Под благом климом Крфа, свестраним старањем савезничких лекара, добром исхраном и пријатељском наклоношћу становника, српски војници су се брзо опоравили и почели припреме с новим оружјем, добијеним од Савезника. И док су пристизале последње групе из Албаније, почетком априла 1916. године кренули су и први француски бродови са препорођеним српским војницима на Солунски фронт. Од априла и јуна превезено је у Солунску луку 144.000 војника и официра, спремних за кончно ослобођење домовине.

Борбе на Солунском Фронту

Линија Солунског фронта, дужине 450 км, водила је од Валоне на албанској граници, преко Охрида и Битоља, до бугарске границе. Снаге Савезника имале су следећи распоред: Италијани (Албанија), Французи (до Битоља), затим Срби, Енглези, Грци. У почетку су фронт држали Французи (највећи број војника), Срби и Енглези, крајем 1916. долазе Италијани, а 1917. се прикључују и Грци.

Борбе су почеле августа 1916. за освајање македонских планина, посебно Кајмакчалана (2.500м) као кључном котом за даље напредовање. Са одлично утврђених положаја Бугари су пружали оштар отпор, али су савезничке снаге, иако уз велике губитке, успеле да их поколебају. Најтежеборбе вођене су између Срба и Бугара за Кајмакчалан, с обостраним великим губицима. Најзад, 30. септембра врх Кајмакчалана је пао, уз губитак 5.000 припадника Дринске и Дунавске дивизије. Остварен је огроман стратегијски и морални успех. Срби су се дохватили родног тла. У наставку борби ослобођен је Битољ 19.11.1916.

План Савезника да се пробој фронта изврши у пролеће 1917. није успео, иако је у борбама погинуло 10.000 војника. Прешло се на рововско ратовање. Истовремено српска Влада развија акцију за привлачење добровољаца из Америке и Русије. До половине 1918. стигло је око 20.000 добровољаца, највише Срба из редова аустроугарских заробљеника у Русији.

Пробој; Ослобођење

За одлучне борбе на овом фронту противници су располагали следећим снагама: Савезници – 628.000 војника, 1.800 топова, 200 авиона; Централне силе – 626.000 војника, 1.600 топова, 80 авиона.

Продор је требало извршити преко неприступачних Могленских планина. Главни удар је припао српским снагама (6 дивизија) и француским (2 дивизије). После 24-часовне ураганске ватре из 2.049 топова, 15. септембра 1918. године Савезници су кренули у напад: Срби преко Ветерника, Французи преко Доброг поља. Крушевачки 12. пук «Цар Лазар» (посебно 2. батаљон пуковника Гавриловића, са четом добровољаца), извршио је пресудни напад и пробио бугарски бедем. Уз крваве окршаје, првог дана су српске снаге направиле брешу од 25км ширине и 2км дубине.

Борбе се настављају свом жестином на целом подручју (уз слабије резултате на дојранском одсеку, где Савезници губе велику број људи). Најзад Бугари потписују капитулацију 29. септембра, под условом да српске и грчке трупе не улазе у Бугарску.

Продор српских трупа се наставља незадрживо ка северу уз местимичне борбе (Врање, Лесковац, Ниш, Крагујевац) и 01. новембра 1918. ослобођењем Београда, Србије је коначно слободна.

У пробоју Солунског фронта Савезници су изгубили 16.200 људи (од чега 4.000 Срба). Погинули и нестали Срби: 681 мртав, 182 нестала, 2.206 рањених.

На Солунском фронту погинуло је укупно 9.303 војних лица, од чега је на Зејтинлику сахрањено 6.020 војника.

nazad na vrh